• 16. јуна 2019.

    Нови сјај лужничких собрашица

    Нема много оних који могу „из прве“ да се сете шта су то собрашице. Грађене у другој половини 19. века, својевремено места где се одвијао сав друштвени живот у селу, временом су заборављане да би после другог светског рата у потпуности биле препуштете зубу времена. На срећу,  собрашице у селу Лужнице код Крагујевца, познате и под именом трпезари, најбројније и прави етно раритет Србије, избегле су такву судбину .

    Ове врсте народних грађевина заиста се данас могу веома ретко наћи, нарочито у овако великом броју. Овде је било 29 собрашица у непрекинутом низу, неке су се у међувремену срушиле, тако да је данас укупно двадесетједна. Основна намена јесте да су се људи овде у XIX веку, када су оне и настајале у крајевима централне и западне Србије, окупљали у време великих светковина – сеоских и црквених слава, чак и код крштења и венчавања. Овде су дочекивали госте са стране, рођаке и пријатеље из суседних села, и овде су за госте постављали трпезу, објашњава етнолог Јелена Муњић из крагујевачког Завода за заштиту споменика културе, инститиуције која брине о очувању собрашица у Лужницама.

    Ове собрашице у порти цркве Успења пресвете Богородице  у Лужницама, које су својевремено опасивале све стране црквеног дворишта, проглашене су 1979. године за културно добро од изузетног значаја за републику Србију, а затим су недавно завршеним обимним радовима спашене од даљег пропадања.

    У два наврата је Завод изводио радове на овом комплексу. Први пут су радови извођени у периоду од 1979. до 1988. године. После тога, оне на жалост нису биле одржаване тако да су биле у лошем стању, па су у периоду од 2010. до 2017. Завод поново изводио радове на овом комплексу, који су сада заокружени. Иначе, радови су финансирани средствима Министарства културе и информисања, каже Јелена.

     

    Успешна рестаурација собрашица у Лужницама посебно добија на значају када се зна да су стари занати у изумирању, а квалитетног материјала за рестаурацију скоро да нема.

    Важно је нагласити да се приликом рестаурације објеката народног градитељства мора водити рачуна о избору аутентичних материјала, што је у овом случају висококвалитетно дрво, пре свега храст. Такође, приликом обраде те грађе морали смо да опонашамо традиционалне технике старих градитеља, који су све радове изводили ручно. Такође, ондашњи мајстори су користили искључиво ручне алате, па су им основни алати за рад на овим објектима биле ручне тестере, секире и тесле. Важно је рећи да смо ангажовали раднике управо из Лужница, који су сада потпуно обучени како да одржавају ове собрашице у духу народног градитељства и по свим највишим конзерваторским принципима, наводи архитекта Зоран Јаглић, пројектант конзерваторско-рестаураторских радова на собрашицама, такође радника Завода за заштиту споменика културе из Крагујевца.

    После скоро век и по од подизања, собрашице су изгубиле ону своју основну намену. Међутим, наши саговорници се надају да постоји могућност да постану оквир за оживљавање неких од пређашњих, али и за увођење нових садржаја. А у међувремену, ако ништа друго, заљубљеници у историјско наслеђе овде могу да уживају у спознаји да се крећу у окружењу саграђеном за живота кнеза Милана Обреновића, да дрво употребљено за градњу памти последње српско-турске ратове или да је у време слава село било празно, а црквена порта у Лужницама пуна. И више од тога – да на лицу места виде како је вредно народно градитељство, и поред многих изговора, могуће обновити и сачувати од потпуног пропадања.

    Више
  • 16. јуна 2019.

    Шампињони – породични посао

    Иако више од 90 посто масе шампињона чини вода, чињеница да остатак  суве материје чине квалитетни протеини и да су идеални за људе на дијети убрајају ову намирницу међу тражене на тржишту. Да не говоримо о пословичном страху од отровних гљива и кобним последицама њиховог непрепознавања.

    Предност овог посла је и у могућности узгоја у породичним условима, што показује и пример Саше Милановића из Лапова. Са супругом и ћерком успева да недељно на тржиште испоручи једну тону шампињона. Пре упуштања у овај посао, неопходно је обезбедити три услова.

    Потребно је имати неки вид заштићеног простора где би могла да се одржава константна температура, јер производња шампињома захтева сталну температуру од 18 степени приликом прорастања и у фрукталној фази, затим је обавезна регулација ваздуха и одржавање влаге. То су нека три главна услова за узгој шампињона, објашњава Саша Милановић из Лапова.

    Кад се обезбеде потребни технички и технолошки услови, следећи корак је набавка компоста који је засејан мицелијумом шампињона.

    У Србији постоје две компостаре, у Вранову код Смедерева и у Плочицама. Они снабдевају наше тржиште. А циклус од убацивања компоста до последње бербе траје од прилике два месеца. Берба има три циклуса. Први циклус убирања је после 34 дана, и прва два дају добар род, док трећи је знатно слабији, каже Саша.

    Улагања у почетак производње нису за потцењивање, али су нижи од многих других инвестиција. Али, кад се крене, следи још један ни мало лак и једноставан период када треба наћи своје место на тржишту.

    Да би се један простор опремио за узгој шампињона – да се изолује, климатизује и убаци вентилација и са већ постојећом основном инфраструктуром – у то треба уложити око 3.000 евра. То без компоста, без тресета и осталог што је неопходно. Са друге стране, тржиште је доста попуњено, на њему доста већих прозвођача има, они диктирају цену, и онда како се ко снађе. Ја продајем углавном на пијацама и снабдевам неке пекаре и пицерије, наводи Саша Милановић.

    Ова производња захтева доста физичког посла, нарочито у време интензивне бербе, па су и амбиције Милановића ограничене породичним могућностима. Ипак, размишља да наредне године прошири посао јер се показало да док год буде било оних који броје сваку унету калорију – од узгоја шампињона може да се живи.

    Више
  • 16. јуна 2019.

    Занимање сеоски ковач

    Иако више од 90 посто масе шампињона чини вода, чињеница да остатак  суве материје чине квалитетни протеини и да су идеални за људе на дијети убрајају ову намирницу међу тражене на тржишту. Да не говоримо о пословичном страху од отровних гљива и кобним последицама њиховог непрепознавања.

    Предност овог посла је и у могућности узгоја у породичним условима, што показује и пример Саше Милановића из Лапова. Са супругом и ћерком успева да недељно на тржиште испоручи једну тону шампињона. Пре упуштања у овај посао, неопходно је обезбедити три услова.

    Потребно је имати неки вид заштићеног простора где би могла да се одржава константна температура, јер производња шампињома захтева сталну температуру од 18 степени приликом прорастања и у фрукталној фази, затим је обавезна регулација ваздуха и одржавање влаге. То су нека три главна услова за узгој шампињона, објашњава Саша Милановић из Лапова.

    Кад се обезбеде потребни технички и технолошки услови, следећи корак је набавка компоста који је засејан мицелијумом шампињона.

    У Србији постоје две компостаре, у Вранову код Смедерева и у Плочицама. Они снабдевају наше тржиште. А циклус од убацивања компоста до последње бербе траје од прилике два месеца. Берба има три циклуса. Први циклус убирања је после 34 дана, и прва два дају добар род, док трећи је знатно слабији, каже Саша.

    Улагања у почетак производње нису за потцењивање, али су нижи од многих других инвестиција. Али, кад се крене, следи још један ни мало лак и једноставан период када треба наћи своје место на тржишту.

    Да би се један простор опремио за узгој шампињона – да се изолује, климатизује и убаци вентилација и са већ постојећом основном инфраструктуром – у то треба уложити око 3.000 евра. То без компоста, без тресета и осталог што је неопходно. Са друге стране, тржиште је доста попуњено, на њему доста већих прозвођача има, они диктирају цену, и онда како се ко снађе. Ја продајем углавном на пијацама и снабдевам неке пекаре и пицерије, наводи Саша Милановић.

    Ова производња захтева доста физичког посла, нарочито у време интензивне бербе, па су и амбиције Милановића ограничене породичним могућностима. Ипак, размишља да наредне године прошири посао јер се показало да док год буде било оних који броје сваку унету калорију – од узгоја шампињона може да се живи.

    Више
  • 16. јуна 2019.

    Накупци „шишају“ профит од вуне

    Снимајући ових дана свеже ошишано стадо у Секуричу, заинтересовали смо се за судбину вуне са оваца. Показало се да откупљивача и нема, и има. Директну куповину од одгајивача врше углавном накупци, а судбина руна зависи од тога колико је који од домаћина спреман на компромис око цене.

    Питате шта радимо са вуном? Ено је у џаковима, на тавану, чека неког купца ако наиђе, а и то није продаја него нека робна размена. Узимамо сточну со, дајемо вуну, и то кило – кило и по, ако се неко нађе да понуди два, то је максимално. То је багатела. И све то иде преко накупаца, прича Небојша Минић из Секурича.

    И док се са одгајивачима цењкају накупци, у јадној од највећих фирми за откуп вуне у Србији, која под именом „ММ155“ већ две деценије у континуитету послује у баточинском селу Прњавору, тврде да вуну добављачима плаћају зависно од квалитета.

    Цена у набавци иде до 70 динара, тренутно код нас. То важи за квалитетну вуну прве категодије. За другу категорију се плаћа 35 динара, у такву вуну спада она са чичком, црна, грубља вуна и ми изхбегавамо и да узимамо такву вуну, каже Драган Зечевић, власник предузећа „ММ155“.

    Овогодишњи откуп вуне додатно отежавају нестабилни временски услови с пролећа. Овогодишњи период са много влаге подударио се са терминима за шишање оваца, а влага обара квалитет вуне.

    Киша нам уопште не одговара. Долази доста прљаве вуне и влажне вуне. А влажна вуна, уз чичак, нама је највећи проблем. Насупрот томе, ове године се скоро искључиво тражи квалитетна вуна, она од виртемберг и ил-д-франс оваца, док тржиште за вуну од праменке креће тек у зимском периоду, објашњава Зечевић.

    Зечевић објашњава да сав посао они као фирма морају да обављају уз одговарајућу документацију и безготовинска плаћања, тако да је посао са конкретним одгајивачима препуштен онима за које не важе тако строга правила, односно накупцима који могу да плаћају готовином или разменом всоли за вуну.

    Све што прикупе, о то је 600 тона сирове вуне годишње – после тријаже по квалитету – овде балирају, опремају одговарајућом папирологијом и извозе партнеру са којим сарађују скоро од свог оснивања, бугарском предузећу „Колхида“ из Сливена.

    Више
  • 16. јуна 2019.

    (Не)исплативе мангулице

    Разлог због чега се Зоран Томић из Ратковића одлучио да се са воћарства преоријентише на узгој мангулица није, међутим, изречени податак да су месо мангулице – и све прерађевине од тога меса – у самом врху листе здравих и пожељних намирница.  На такав потез натерале су га тржишне прилике, или, боље рећи, неприлике са шљивом.

    Као што видите, овде су скоро четири хектара под воћем и био је то воћњак за пример. Али, пре три године, оборише цену шљиве. Ја се прерачунах и видим, дошло је до гуше, што се каже. Што бих ја моје шљиве продавао јефтино, хранио неког тамо, и одлучио сам да купим свиње, мангулице, почиње причу Зоран Томић из Ратковића.

    Прича да је почео са три прасета, а данас има 17 крмача и двадесетак прасади, а очекује и додатне принове. Ипак, како каже, ни са овим послом није се усрећио и све чешће помишља да и њега приведе крају.

    Главни разлог што изгледа да морам да прекинем је што ни ово није исплативо. Треба да прође пет-шест месеци па да прасе достигне 30-40 килограма. Јер оне не окушају концентрат, једу само природну храну – луцерку детелину, траву, житарице, једу и пуно шљива, пужева и глиста из земље. Посебно воле зелениш. Често оставе житарице и пређу на зелену храну, наставља Зоран, и додаје:

    Ово су животиње које су пуномасне. Ту прст сланине и прасе има. Али, та је сланина слатка јер је природна. И здрава, да се разумемо.

    Насупрот промотерима који неретко истичу економску исплативост као адут за узгој мангулица, искуство Зорана Томића показује другачију слику.

    Мисле људи како у овопм послу има много пара. Нема. То су само приче. Има људи који знају колико је овомесо квалитетно, и они не жале да плате и пет-шест евра по килограму прасета. Догађало се и то. Али, просечна цена је 2,5 до три евра живе ваге, а купаца нема баш много. Зато су субвенције више него неопходне, а ако субвенције од државе не стигну до краја године, мораћу да све прекинем, каже Зоран Томић из Ратковића.

    У уредби о расподели подстицаја у пољопривреди и руралном развоју у 2019. години предвиђено је да држава на име субвенција за узгој магулица исплаћује 12 хиљада динара по грлу, независно од тога о ком се од три соја мангулица ради – црним, белим или црвеним.

    Више
  • 11. јуна 2019.

    Мелеми и вина манастира Драча

    Негде у подтексту сваког помена манастира Драча налази се дубоко укорењено веровање да је ова светиња – не само што је духовно средиште и прибежиште – већ и место где се сакупља и таложи вишевековно искуство монахиња и свештенства који су овде боравили.

    Да у свакој причи увек постоји зрно истине потврђује и ововремени живот у манастиру Драча. Ушушкан међу брдима и окружен незагађеном природом, на гласу је по мелемима, а све више и по вину и воћним дестилатима који су плод знања и напора четири монахиње и једног свештеника.

    Као и у свакој винарији и у сваком подруму, независно да ли је то у домаћинству или у манастиру, увек постоји нешто специфично за сваки подрум. Свако каже како нешто крије што се не говори, али највише утиче сам винар, сам произвођач, колико себе даје, колико себе уграђује у ту производњу. Другим речима, колико све ради технички и технолошки исправно, а колико уз то ради и својим срцем, и својом душом, прича  отац Онуфрије Хиландарац, винар у манастиру Драча.

    Манастир има дугу традицију производње вина и дестилата, а у ова времена определили су се за сорту „мерло“. У манастирском винограду је шест и по хиљада чокота, од чега се добија приближно толико литара вина. Сам подрум пре неколико година прилагођен је захтевима савременог винарства.

    Подрум је обновљен 2014. на месту где је и раније био стари манастирски подрум, где се радило на старински начин, са дрвеним судовима, док данас користимо инокс судове и имамо модерну опрему – муљачу, опрему за одвајање коштица кад причамо о шљивама, већи казан за печење ракије од 500 литара, пумпе, затворени систем врења, контролисана ферментација код производње вина са селективним засејавањем квасцима, и да не набрајам. Другим речима, прилагођавамо се времену у којем живимо, наводи јеромонах Онуфрије Хиландарац.

    Иначе, осим вина „мерло“ – која је својеврсни заштитни знак овог подрума, производе и лозову ракију, затим по светогорској рецептури раде ципоро – пиће налик на мастику, ту су и ракије од шљиве и крушке старе сорте калуђерка, док последње две године производе и траварицу са травама из Далмације и мање количине ораховаче и вишњеваче. У манастирском подруму су 2014. произвели веома квалитетан коњак, али се стало због високих трошкова такве проиуводње.

    Осим за богослужбене потребе манастира, „мерло“ и друге производе из манастирског подрума могуће је купити у самом манастиру, затим у продавницама Шумадијске епархије, док су у Београду доступни у продавници Патријаршије.

    Ипак, можда и више него по вину, овај манастир је „на гласу“ по мелемима.

    Када је игуманија Јелена Јокић из манастира Жиче 1958. године дошла у манастир Драчу, сестре су донеле и знање о биљкама и рецептуре одређених мелема које и дан-данас правимо овде, у манастиру Драчи. Имамо седам-осам врста мелема, од најпознатијег нашег мелема овде у крају и шире, драчког мелема за кожне болести, где лечимо екцеме, постоперативне ране, хемороиде, имамо и мелеме за реуме и костобољу, преломе, за висок притисак, прочишћавање крвних судова, холестерол, анемију а ту је и мелем против опекотина. Њега правимо од 1958. године. То је свежи мелем од јаја, зејтина и других састојака, а његовом применом ако се дође у року од 24 сата од настанка опекотине, последице се трајно санирају најмање 50 посто, објашњава мати Јелена, игуманија манастира Драча.

    Не треба посебно наглашавати да сви најважнији састојци мелема потичу из незагађене природе, а додатак им је мед из двадесетак манастирских кошница.

    Више
  • 11. јуна 2019.

    Помоћ пчеларима из Кикинде

    Последње недеље у мају, пчеларе на подручју Кикинде задесила је велика невоља. Непажњом, немаром или злом вољом, пољопривредни усеви третирани су неким од – за пчеле – отровних препарата, што је довело до масовног помора ових радилица. Један Шумадинац, Бојан Илић из села Трска код Раче, одлучио је да колегама из Кикинде помогне на најбољи начин – организовањем донације ројева које поклањају пчелари из свих крајева Србије.

    Путем Фејсбука сам покренуо своје пријатеље – пчеларе да донидањем кошница и ројева колико-толико помогнемо пчелирима са подручја. Већ имам обезбеђено четрдесетак ројева, а још ми се јављају људи из целе наше државе, од Врања до Шида, тако да се надам да ћемо прикупити бар 50 ројева, каже Бојан Илић из села Трска.

    Сав посао Бојан обавља искључиво уз ангажовање своје породице и пријатеља са друштевних мрежа, али је и локална самоуправа у Рачи нашла начина да помогне реализацију ове акције. Обезбедили су кутије за транспорт ројева и ставили Бојану на располагање возило са покривеним трошковима превоза.

    Оваква солидарност пчелара, међутим, није замена за ангажовање истражних органа који су надлежни да утврде шта је узрок помору почела који се, узгред, није догодио први пут у атару Кикинде. Шта више, онај из 2015. био је и драстичнији.

    Више
  • 11. јуна 2019.

    Последице које опомињу

    Подручје општине Кнић једно је од најтеже погођених током поплава. У гружанском крају, у последње две деценије нису забележене непогоде попут овогодишње. Поплавни талас који је стигао са Гледићких планина опустошио је села. За мање од два сата, током ноћи трећег јуна, пало је више од 100 литара воде по квадратном метру и изазвало бујицу која је поплавила скоро 1.500 хектара обрадивих површина.

    После три дана напора да се спаси шта се спасти може, ситуација се полако стабилизује.

    Акценат нам је сада да обиђемо и помогнемо породице где се вода улила у домаћинства и где је направила највећу штету. Радимо истовремено по приоритетима на уређењу инфраструктуре ради комуникације са селима, а један од тих прекида решићемо са Војском Србије због озбиљности штете која је причињена налетом бујичних вода, каже Мирослав Николић, председник Општине Кнић.

    Бујице нису нанеле штету само селима подно Гледићких планина у гружанском крају. Са друге стране, са планине Рудник, такође се слило много воде која је, уз остало, оштетила и путну инфраструктуру, попут моста у селу Бечевица.

    Поред путева који су знатно оштећени, десетак мостова такође је претрпело оштећења. Један од таквих је и мост у Брестовцу у Горњој Гружи који је веза целог овог краја са Горњим Милановцем и Крагујевцем, којег ћемо морати да оспособимо у најкраћем могућем периоду, наводи Дејан Радовановић, координатор за инвестиције Општине Кнић.

    После опадања водостаја реке Груже и њених бочних притока, вода се повлачи са поплављених површина, тако да следи посао на обезбеђењу најугроженијих пакетима најнеопходнијих намирница и хемијским средствима за хигијену, а крећу и екипе за процену штете. Такође, повлачење воде омогућава да се оспособе бунари и други извори воде, како би се спречило ширење зараза.

    Поред свих служби које су максимално ангажоване у овој ситуацији, Институт за јавно здравље је већ био на терену чекамо само да се створе услови да бисмо и ту кренули у санирање поплављеног. Стручне службе са Домом здравља из Кнића извршиће дезинфекцију и оспособљавање свега онога што нам је потребно да бисмо спречили појаву евентуалних зараза или болести, каже први човек книћанске локалне сасмоуправе.

    Oхрабрује солидарност мештана – не само овога краја – са поплављеним домаћинствима и исказана спремност свих да обаве свој део посла у ванредној ситуацији.

    Иначе, после санирања штета од поплава, овде очекују да струка у што краћем року сагледа разлоге због којих непогоде наносе оволику штету, како би се благовремено предузеле мере да се овако шта не понавља.

    Више
  • 11. јуна 2019.

    Помоћ око папирологије

    Повратак родитеља из Јагодине у мајчино родно село Секурич, Младен Минић видео је као шансу да у пољопривреди заснује своју и будућност домаћинства Минић. У међувремену је почео студије агроекономије, те је сада тако у прилици да упари струку и праксу на сопственом имању.

    Кад смо дошли овде мало тога је било на газдинству, кућа није била сређена за боравак, имање мало, али нас то није обесхрабрило. После седам-осам година смо успели да све то променимо. Сада имамо фарму оваца са преко 130 грла, има и доста јагањаца, обрађујемо петнаестак хектара земље, нешто у закупу а нешто у свом власништву. Имамо и 75 ари под купинама од којих производимо купиново вино, сок и компот, наводи Младен Минић.

    Држава разним мерама подстиче младе пољопривреднике, а износи који се нуде нису за потцењивање. Међутим, највећа препрека да се до тих средстава дође јесте традиционални отпор пољоприведника према папирологији. Покушавајући да понуди решење, Удружење младих пољопривредника, чији је Младен оснивач, организовало је стручну подршку заинтересованима. Млади стручњаци долазе код оних који намеравају да конкуришу за подстицаје, појашњавају им процедуру, помажу у припремању и подношењу пријава и документације.

    Видим да су људи заинтересовани за ту врсту помоћи јер тај млад човек може врло лако да оде до самог пољопривредника, на његово имање или фарму, да му све предочи, ако треба попуни документацију,  пољопривредник мора да обезбеди само оне папире који се издају лично. А зашто им не помоћи да од државе добију новац за подршку производњи коју већ имају, ако за то  испуњавају услове, прича Младен.

    Инсистирање на удруживању, нарочито младих пољопривредника, и на потреби сталне комуникације са надлежнима у држави, Младен завршава оценом да је све много лакше кад нисте препуштени сами себи, већ сте са неким.

    Више
  • 10. јуна 2019.

    Лепота из дубина земље

    Милионима година стварани под дејством природних сила, минерали и – они најлепши међу њима – кристали, одувек су били сан геолога и истраживача, али и обичних људи, заљубљеника у лепоту природе.

    Ретки су се, међутим, одважили да њиховом сакупљању посвете значајан део живота, као што је то учинио рударски геолог из Страгара, Бранислав Пашајлић. Његова друга колекција данас има око 600 комада минерала и кристала. Прва му је расута на многе стране, током турбулентних времена с краја прошлог миленијума.

    Највише их имам из Србије. Углавном је из Трепче, али и из других рудника – из рудника на планини Рудник, из новоотвореног рудника код Босилеграда, а имам нешто кристала из Бугарске, имам рубин из Македоније,  нешто минерала са Алпа, нешто је из Америке, и тако. Кад се на сајмовима кристала сретнемо, разменимо понешто јер обично имамо дупликате, и тако правимо колекцију која нам одговара, прича Бранислав.

    Пашајлић жали што садржаја о геологији нема у школским програмима. Зато већ више година делове своје, како каже, друге колекције, радо излаже пред ученицима основних и средњих школа.

    Стотинак кристала максимум понесем, толико је у пар гајбица спаковано, са именима и уписаним формулама да би деца могла да виде, а не можете да верујете колико је то интересовање. Дете не можете да одвојите од гајбица у којима се налазе кристали, каже Пашајлић

    Сан му је да његова колекција једнога дана прерасте у један нови драгуљ – својеврстан Музеј минерала у Страгарима.

    Више
Page 1 of 9