16. јуна 2019.
0
||||| 0 0 |||||
46

Нови сјај лужничких собрашица

Нема много оних који могу „из прве“ да се сете шта су то собрашице. Грађене у другој половини 19. века, својевремено места где се одвијао сав друштвени живот у селу, временом су заборављане да би после другог светског рата у потпуности биле препуштете зубу времена. На срећу,  собрашице у селу Лужнице код Крагујевца, познате и под именом трпезари, најбројније и прави етно раритет Србије, избегле су такву судбину .

Ове врсте народних грађевина заиста се данас могу веома ретко наћи, нарочито у овако великом броју. Овде је било 29 собрашица у непрекинутом низу, неке су се у међувремену срушиле, тако да је данас укупно двадесетједна. Основна намена јесте да су се људи овде у XIX веку, када су оне и настајале у крајевима централне и западне Србије, окупљали у време великих светковина – сеоских и црквених слава, чак и код крштења и венчавања. Овде су дочекивали госте са стране, рођаке и пријатеље из суседних села, и овде су за госте постављали трпезу, објашњава етнолог Јелена Муњић из крагујевачког Завода за заштиту споменика културе, инститиуције која брине о очувању собрашица у Лужницама.

Ове собрашице у порти цркве Успења пресвете Богородице  у Лужницама, које су својевремено опасивале све стране црквеног дворишта, проглашене су 1979. године за културно добро од изузетног значаја за републику Србију, а затим су недавно завршеним обимним радовима спашене од даљег пропадања.

У два наврата је Завод изводио радове на овом комплексу. Први пут су радови извођени у периоду од 1979. до 1988. године. После тога, оне на жалост нису биле одржаване тако да су биле у лошем стању, па су у периоду од 2010. до 2017. Завод поново изводио радове на овом комплексу, који су сада заокружени. Иначе, радови су финансирани средствима Министарства културе и информисања, каже Јелена.

 

Успешна рестаурација собрашица у Лужницама посебно добија на значају када се зна да су стари занати у изумирању, а квалитетног материјала за рестаурацију скоро да нема.

Важно је нагласити да се приликом рестаурације објеката народног градитељства мора водити рачуна о избору аутентичних материјала, што је у овом случају висококвалитетно дрво, пре свега храст. Такође, приликом обраде те грађе морали смо да опонашамо традиционалне технике старих градитеља, који су све радове изводили ручно. Такође, ондашњи мајстори су користили искључиво ручне алате, па су им основни алати за рад на овим објектима биле ручне тестере, секире и тесле. Важно је рећи да смо ангажовали раднике управо из Лужница, који су сада потпуно обучени како да одржавају ове собрашице у духу народног градитељства и по свим највишим конзерваторским принципима, наводи архитекта Зоран Јаглић, пројектант конзерваторско-рестаураторских радова на собрашицама, такође радника Завода за заштиту споменика културе из Крагујевца.

После скоро век и по од подизања, собрашице су изгубиле ону своју основну намену. Међутим, наши саговорници се надају да постоји могућност да постану оквир за оживљавање неких од пређашњих, али и за увођење нових садржаја. А у међувремену, ако ништа друго, заљубљеници у историјско наслеђе овде могу да уживају у спознаји да се крећу у окружењу саграђеном за живота кнеза Милана Обреновића, да дрво употребљено за градњу памти последње српско-турске ратове или да је у време слава село било празно, а црквена порта у Лужницама пуна. И више од тога – да на лицу места виде како је вредно народно градитељство, и поред многих изговора, могуће обновити и сачувати од потпуног пропадања.

Поделите

Додајте коментар